Аутономни женски центар - Тражимо доношење Закона о родној равноправности

ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕМИЈЕРКИ АНИ БРНАБИЋ

29.08.2017.

Аутономни женски центар (АЖЦ) сматра да је време да се усвоји нови Закон о родној равноправности. Изненадила нас је информација да министар Ђорђевић предлаже формирање нове радне групе и израду треће верзије нацрта Закона, поготово с обзиром на то да су представници министарства задуженог за рад и социјалну политику били укључени у израду тренутног нацрта Закона. Такође, израда новог нацрта захтевала би додатна издвајања из буџета Републике Србије и неминовно би одложила његово усвајање. Зато АЖЦ тражи да се премијерка Ана Брнабић огласи и спречи додатно одлагање усвајања Закона са којим се већ значајно касни.

Недавно је потпредседница Владе, министарка Зорана Михајловић, изјавила да је „припремљен  Закон о родној равноправности који ће ускоро бити усвојен“ и око ког је постигнут „широк друштвени консензус“. Међутим, додала је да још нема позитивног мишљења од Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Министарства одбране. Изгледа да нацрт Закона неће ни добити очекивано „позитивно мишљење“ – наше питање је зашто?

Да ли се овде ради о (мушкој) доминацији и жељи да се успостави контрола над правима жена, односно у области која дубоко погађа традиционално српско друштво? Да ли је намера да се оно не промени, или бар не тако брзо како је предложила министарка Михајловић? Због свега наведеног, захтевамо реакцију премијерке.

Да подсетимо, израда новог Закона о родној равноправности траје од половине 2015. године. Фебруара 2016. је из скупштинске процедуре повучена прва верзија нацрта, тада Закона о равноправности жена и мушкараца, након оштре реакције организација цивилног друштва, међу којима је био и Аутономни женски центар.

Са усвајањем закона и стратегија у овој области озбиљно се касни. Зашто? Акционим планом за Поглавље 23 планирано је усвајање новог Закона о родној равноправности у првој половини 2016, у циљу „пуног усклађивања са ацqуис и одредбама Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици“. Нову Националну стратегију и Акциони план за спречавање насиље у породици и партнерским односима требало је усвојити до краја 2016, а Влада још увек није донела одлуку о њеној изради. Четврти периодични извештај о примени Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације жена требало је предати Комитету Уједињених нација до 1. јула 2017, али ни то још увек није учињено.

И досадашња реализација закона, стратегија и политика у области родне равноправности је незадовољавајућа. Зашто? Два министарства која нису дала позитивно мишљење на овај нацрт Закона била су и до сада задужена за реализацију активности у овој области.

У надлежности Министарства одбране била је израда новог Националног акционог плана за примену Резолуције Савета безбедности 1325 (2016-2020). Иако је њен назив „Жене, мир и безбедност“, међу 31 чланицом радне групе није било ниједне представнице женских и женских мировних организација.

Индекс родне равноправности у Србији износи 40,6%, а просек за земље чланице ЕУ је 52,9%. Најслабије резултате Србија има у домену „рада“ и „новца“ – испод 30%. Ипак, Министарство  одбране сматра да је то што жене чине 12% професионалних војника, а свега 1,5% подофицира и 6% официра одлика „личних афинитета и избора“, а не системског искључивања и дискриминације.

Са друге стране, у надлежности Министарства за рад и социјалну политику била је примена Националне стратегије за побољшање положаја жена и унапређење родне равноправности (2010-2015). Независна процена показала је да никада није био успостављен процес њеног праћења, нити је било свеобухватних извештаја, тако да је „тешко или немогуће утврдити“ да ли су планиране активности спроведене и колико је финансијских средстава из буџета издвојено за то. О спровођењу активности које се тичу жена у Стратегији и Акционом плану против дискриминације ово Министарство се доследно не изјашњава о планираним средствима, реализацији активности и постигнућима, или извештава да планирани индикатори нису постигнути. Специјализоване услуге подршке женама жртвама насиља, такође у надлежности овог Министарства, још увек нису успостављене, иако је Конвенција Савета Европе потврђена још (давне) 2013. године.

Можда овај нацрт Закона није најбољи, али изражавамо сумњу да ће наредни бити бољи, стога тражимо да се што пре нађе у скупштинској процедури.