ИНТЕРВЈУ: Биљана Бранковић, независна истраживачица и чланица ГРЕВИО Комитета

УВОД:

Србија је међународној експертској групи ГРЕВИО предала свој први државни извештај о примени Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (Истанбулска конвенција). У изради извештаја, у ком је наведено које мере и механизме држава предузима у борби против родно заснованог насиља, поред Координационог тела за родну равноправност учествовале су институције и организације на националном, покрајинском и, подједнако важно, на локалном нивоу.  На тај начин је држава показала да је спремна на сваком нивоу да почне да спроводи оно на шта се обавезала ратификујући  Истанбулску конвенцију, али и да је спремна да чује препоруке и смернице за даље активности у борби против насиља. Биљана Бранковић је једна од десет чланица ГРЕВИО комитета који надгледа примену Истанбулске конвенције. Уједно је независна истраживачица и експерткиња  у области родне равноправности.

У чему је значај Истанбулске конвенције и колико она може да учини када је спречавање насиља у питању?

Истанбулска конвенција је први и једини европски (а трећи у свету) правно-обавезујући инструмент у области превенције и борбе против насиља над женама. Она је истовремено кључни  и најобухватнији међународно-правни  инструмент у тој области у свету. Има међународних конвенција које садрже доста уопштене правне норме, док је Истанбулска конвенција детаљнија: она садржи врло специфична и детаљна упутства и смернице (нешто попут „практичног приручника“) државама за борбу против насиља - успоставља јасне и доста високе стандарде у областима законодавства, превенције, обухватних мера правне и институционалне заштите и подршке жртвама (укључујући успостављање и одржив развој општих и специјализованих услуга жртвама), затим, ефикасног процесуирања и кажњавања починилаца и обештећења жртава. Када би бар један део онога што је у Конвенцији написано било спроведено у дело, то би довело до огромне промене у реалном животу жена у Европи. Дакле, она је нешто као „рецепт за промену“. Да ли ће до промене заиста и доћи, зависи од држава које су се (самим процесом ратификације) обавезале да је примењују у пракси. Ми као Комитет ГРЕВИО смо веома задовољни бројем ратификација - до данас су је ратификовале 33 државе – чланице Савета Европе, а 13 држава ју је потписало, али не још и ратификовало (укључујући и Европску Унију као целину). Једине чланице Савета Европе које је нису потписале су Азербејџан и Русија. Не треба очекивати од међународних конвенција да мењају свет. Ми треба да га мењамо. А Конвенција нас упућује на то шта и како треба да урадимо. Често ме питају да дам оцену спровођења Конвенције у Европи. На основу извештаја Комитета није још могуће дати потпуну анализу како се Конвенција спроводи, али могу да кажем да је у свим државама у којима смо досад извели евалуацију видљив напредак ка циљу (а то је сузбијање и превенција насиља), који је још далеко.

Ратификацијом „Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици“ Србија се обавезала да ће ускладити своје законодавство са овим међунардним правно обавезујућим документом. То између осталог подразумева и увођење нових кривичних дела као што су прогањање и сексуално узнемиравање, измену законске дефиниције силовања и насиља у породици, као и превенцију и заштиту жртава породичног насиља. Да ли можемо рећи да су жене у Србији данас  заштићеније?  

Не можемо још то да кажемо, али можемо да кажемо да јесте видљив напредак и у Србији. Мењање закона је лакши део посла. Поправљање закона је посао који је делимично обављен, а делимично тек предстоји, а примена закона је процес спорих промена и то нам најтеже иде. Важно је смислити добре показатеље како се закони спроводе у пракси, пратити примену и онда поправљати „рупе“ у законима, као што је Аустрија радила годинама да би дошла до модела који је сада препоручен и у Истанбулској конвенцији.

Видим да хитне мере привременог исељења починиоца насиља из стана и забране контактирања жртве изазивају подељене реакције у јавности.

Прво, желим да нагласим да су искуства других земаља показала да је политика „давања црвеног картона“ насилнику ефикасна (агресиван мушкарац/особа итекако добро зна да поштује закон кад је суочен са одлучном реакцијом државе), и може да помогне да жртве буду заштићене од ескалације насиља, али само под условом да је повезана са дугорочним мерама заштите и подршке жртви. Хитне мере исељења су само мали део комплексног система борбе против насиља према Конвенцији – не могу да дају добре ефекте на дужи рок ако нису добро уклопљене у свеобухватни систем који се састоји од 4 П по Конвенцији (4 стуба Конвенције): 1. превенција, 2. заштита – опште и специјализоване услуге заштите жртава као што су склоништа, женски центри за консултације и подршку, национални СОС телефон, 3. Процесуирање: Истрага и кажњавање починилаца, 4. Интегрисане политике.

Србији тек предстоје промене у многим од ова „4 стуба“.

У заштити жена од породичног насиља према Конвенцији заједничким снагама би требало да се боре и држава и цивилно друштво. Организације које се баве људским правима и родном равноправношћу већ по природи ствари знају шта им је чинити. Да ли су и све надлежне институције свесне свог дела посла и одговорности?

Државе су, наравно, примарно одговорне за спровођење Конвенције, али она јасно препознаје и именује све актере у борби против насиља. Признаје и реафирмише достигнућа невладиног сектора, а женске НВО препоручује као кључне актере у пружању специјализованих услуга жртвама и незаобилазне партнере у превенцији, координисаним акцијама заштите и другим главним областима борбе против насиља над женама. Конвенција има и неке јасне одредбе које у нашем региону изазивају изненађење, а то је обавеза државе да препознају и подрже (укључујући и финансијски) невладине организације активне у области превенције и пружања услуга жртвама и да успостави ефикасну сарадњу са њима. Код нас, женске организације раде јако важан и тежак посао, јер се често жене жртве прво њима обраћају за помоћ и подршку. Оне често месецима и годинама раде са жртвама, а немају саме довољно подршке:  засноване су на волонтерском или полу-волонтерском раду, или су зависне од страних донатора. Женске организације у малим местима су „стуб подршке“ жртвама, а мали број њих добија средства од општинских власти, како се показало у истраживањима која сам радила. Зато би било важно да уђу у буџете општина као пружаоци специјализованих услуга жртвама.

Надлежне институције имају јасна упутства у Општим и Специјалним протоколима које је држава одавно донела. Ту су спецификоване улоге, одговорности и задаци свих надлежних институција. Понекад се обавезујући карактер тих Протокола олако схвата. Однедавно, то јест, од доношења Закона о спречавању насиља у породици, сарадња између институција које су „карике у ланцу“  заштите је постало и законска обавеза. О спровођењу те обавезе у пракси можемо да причамо други пут.

На свом путу ка потпуној примени Конвенције у којим областима је Србија показала да је спремна да се ухвати у коштац са проблемом насиља над женама и у породици, у којим још увек тапка у месту?

У сфери промена закона Србија је показала највећу спремност. У државним политикама, фокус је на насиљу у породици, а други облици насиља (према Конвенцији) су запостављени, посебно сексуално насиље и принудни брак, мада ромске НВО годинама покушавају да ставе на агенду проблем малолетничких бракова.

Убиства жена у контексту насиља у породици, од стране мужа/партнера или другог члана породице је застрашујући проблем који би могао да се сузбије само пуном применом Конвенције. Не заборавимо да Конвенција интегрише судску праксу Европског суда за људска права, који се у више случајева позивао на тзв. стандард дужне пажње (потпуне посвећености, у нашем преводу Конвенције) – рецимо, у случају Опуз против Турске је установио позитивну обавезу државе да штити право на живот особе чији је живот угрожен од насиља друге особе, нпр. тако што ће предузети превентивне оперативне мере да би заштитила особу чији је живот у опасности.

Тек треба да испунимо многе обавезе сагласно Конвенцији које се односе на опште и специјализоване услуге заштите и подршке жртвама, о томе ћемо касније.

Имамо озбиљне проблеме у ефикасности кривично-правног одговора на насиље у породици. Креирала сам показатеље примене поменутог стандарда дужне пажње и годинама радим истраживања у тој области. У последњих 15 година расте број пријављених случајева насиља у породици, као и број кривичних пријава, што је врло охрабрујуће, јер показује постепен пораст поверења жртава у институције, као и већу респонзивност полиције (која је, у односу на друге институције, направила највећи напредак, то моја истраживања такође показују). Нажалост, показује се и да наша пракса знатно одступа од значајних захтева Конвенције, нпр. да, у случајевима физичког насиља у породици, силовања и неких других кривичних дела, поступак процесуирања може да се настави чак и ако жртва повуче своју изјаву, односно пријаву. Нажалост, у последњих 10-ак година, тужиоци су све склонији да одбаце кривичне пријаве за насиље у породици – постоји сталан и растући тренд одбацивања кривичних пријава (које подноси полиција). Током 2016. године, тужиоци су одбацили чак 64,4% од укупног броја поднетих кривичних пријава. Истраживања су указала на разлоге: ако се жртва не придружује кривичном гоњењу и не прихвата да сведочи на суду, тужиоци аутоматски одбацују кривичне пријаве. Конвенција надаље каже да казне починиоцима морају бити сразмерне, делотворне и да одвраћају од вршења кривичних дела, а да судски поступци морају бити ефикасни. Међутим, проблем код нас је блага казнена политика блага, јер већина починалаца добија само условне казне, а судски поступци за насиље у породици трају у просеку око 2 године, а за силовање 2-4 године, у просеку. Какву друштвену поруку тиме добијају починиоци? Да ли кривично-правни систем заправо обесхрабрује жртве да траже правду на суду?

Координација и сарадња тужилаштва, полиције и центара за социјални рад  дефинисана је законом. Шта се дешава са жртвама када инстутуције обаве свој део посла, да ли се довољно ради на заштити, да ли жртве имају довољну подршку?

Када жртва уради оно што и друштво и институције очекују од ње, то јест, покуша да изађе из насилне везе, тек тад се суочи са „рупама“ у систему заштите. Када разговарате са жртвама насиља, оне често испричају такву причу о понашању насилника да можете само да се чудите и дивите како су успеле то да преживе.

Специјализоване и опште услуге подршке жртвама код нас нису довољно развијене. Немамо бесплатну националну СОС линију која би требало да буде доступна жртвама свих облика насиља над женама, 24х дневно, 7 дана у недељи, да пружа интервенцију у кризи, консултације и подршку и да упућује на локалне услуге на службеном и мањинским језицима, и да пружа услуге уз поштовање анонимности, односно, у поверљивој форми (напомињем да национална СОС линија није замена за локалне услуге подршке жртвама, напротив, она може да буде ефикасна само ако је добро повезана са услугама које на локалном нивоу углавном пружају женске НВО), немамо кризне центре за жртве сексуалног насиља односно центре за пријављивање сексуалног насииља (мада су започети неки пројекти у том циљу), немамо довољну подршку државе и локалних самоуправа постојећим специјализованим женским организацијама, немамо довољан број места у специјализованим сигурним кућама за жене жртве насиља и њихову децу.

Жртвама треба много подршке да би се опоравиле од трауме насиља, а код нас дугорочна подршка недостаје, од психолошке подршке до помоћи у економском осамостаљивању. Слично је у многим земљама.

Када питате жртва насиља шта оне мисле да недостаје у систему заштите, можете да чујете причу која ће вас зачудити. Сви људи у овој земљи, од новинара до парламентараца, треба то да чују.

Да ли у борбу против насиља над женама спада и  превенција?

Наравно. Конвенција има читав низ одредби које се баве превенцијом у најширем смислу, од борбе против предрасуда и стереотипа, подизања свести јавности о насиљу као друштвеном феномену, обуке професионалаца до осмишљавања и извођења програма третмана за починиоце насиља са циљем да се спречи да насиље понове.

Да ли је јавност довољно упозната са циљевима Конвенције? Или и у Србији постоји опасност да због појединих одредби дође до поларизације у друштву на оне који су за и оне који су, као у појединим чланицама ЕУ,  против, у страху од „увођења на мала врата“  другачијег схватања родног и полног схватања породице?

Јавност је слабо и површно упозната са Конвенцијом, рекла бих. То важи и за неке професионалце.

Површно познавање је често горе од непознавања. Дешавало ми се да говорим о Конвенцији и да схватим да слушаоци који нису из стручних кругова о Конвенцији не знају готово ништа, али зато јако добро знају све аргументе који су се чули у једном делу јавности у Хрватској, наглашавам, једном делу јавности, јер су то претежно десничарски оријентисани и клерикални кругови. Хрватска колегиница ми је причала да је питала једног противника Конвенције на протесту зашто му Конвенција смета и да ли зна шта тамо пише; одговорио је да не зна и да га не занима, али да зна да је црква против тога и зато је и он против.

Конвенција ништа не уводи на „мала врата“, она на велика врата уводи стандарде за превенцију и борбу против насиља и брани право жена на живот без насиља. Она се ниједним својим словом не бави „увођењем трећег пола“, нити „угрожавањем породичних вредности“, а такође ни  „обавезним увођењем истополних бракова у домаће законодавство“, ни „наметањем хомосексуалне оријентације кроз школске програме“.  Ово су погрешна тумачења, која свесно наводе на погрешан пут у схватању духа и слова Конвенције. Свако има право да „учита“ у Конвенцију оно што жели, али то не чини тумачење исправним. Према међународном праву, званична тумачења конвенција дају тела која су (обично, самим одредбама конвенција) задужена за мониторинг и праћење спровођења тих истих конвенција у државама које су их ратификовале, а то је, у овом случају, ГРЕВИО. Ми ни у једној препоруци нисмо препоручили ништа што има приближне везе са гореспоменутим тумачењима. Не бисмо имали право да препоручимо, на пример, увођење истополних бракова, јер је то питање једноставно изван правног оквира Конвенције.

Тачно је да има противника Конвенције у неколико земаља ЕУ, и тачно је да постоји опозиција. Њих мучи концепт „рода“ из Конвенције, која каже да су „род“ и „пол“ два различита концепта, да се „род“ односи на  друштвено одређене улоге, понашања, активности и атрибуте, које дато друштво сматра прикладним за жене и мушкарце“, док би противници  Конвенције више волели да врате жене искључиво њиховим „биолошким улогама“.

Конвенција полази и од идеје да стереотипно схватање родних улога, идеје о инфериорности жена и неравноправност мушкараца и жена у пракси  потпомажу, перпетуирају насиље, чине га друштвено прихватљивим, као и да се треба борити против  укорењених идеја о неједнакости жена и мушкараца да бисмо ефикасно сузбијали насиље . Тридесет три државе у Европи су се определиле за то да спроводе превенцију и борбу против насиља над женама.

Ако неко у XXИ веку сматра да треба да се вратимо идејама о инфериорности жена, то је његово или њено право. Ваљда смо таква схватања превазишли.

Истанбулску конвенцију Србија је потписала 2012, ратификовала 2013, ступила је на снагу 2014, њени први опипљиви резултати стигли су 2016. усвајањем Закона о спречавању насиља у породици. Чини се као дуг период за примену онога на шта се држава сама обавезала у борби против насиља над женама и у породици.

Ја промене у сфери превенције и борбе против насиља над женама и насиља у породици у Србији и ван ње посматрам на нивоу деценије и не очекујем да се десе брзо. Иначе не бих могла да наставим да радим ово што радим. Ако се сетим какав је однос према овом проблему постојао код нас пре 20 година, могу само да кажем да је промена итекако видљива и опипљива.

Не треба да заборавимо да је први документ на нивоу УН који је дефинисао насиље над женама као облик дискриминације жена и кршење њихових људских права и указао да је родно-засновано насиље облик насиља који је усмерен према женама само зато што су жене или који диспропорционално погађа жене настао 1992. године. Тада је промена почела. Није неочекивано што се њен крај још не назире.

Која је улога ГРЕВИО у овом процесу?

ГРЕВИО је независно експертско тело надлежно за надгледање и праћење спроводјења Конвенције у државама које су је ратификовале или јој приступиле; има и посебну процедуру коју може да примени у случају потребе за спречавањем озбиљног кршења Конвенције, а по потреби може да доноси и опште препоруке којима ближе тумачи норме Конвенције. Тренутно је у току базична евалуација – прво „снимање“ стања спроводјења Конвенције у државама уговорницама, што значи да државе, по утврдјеном редоследу, добијају упитник са детаљним питањима ГРЕВИО Комитета о спроводјењу Конвенције, затим држава подноси свој извештај о спроводјењу, који ГРЕВИО разматра, заједно са другим изворима информација (алтернативни односно „извештаји из сенке“ невладиних организација, извештаји независних тела за људска права итд), поставља додатна питања држави и, што је врло важно – има и једну процедуру коју, на пример, Комитет УН за елиминисање дискриминације жена (Комитет ЦЕДАW) нема: долази у посету држави, разговара са представницима надлежних министарстава, женских и других НВО, независних тела, са жртвама, парламентарцима, истраживачима/цама, медијима, представницима/цама судства, социјалног рада, здравства, полиције, обилази сигурне куће, избегличке центре…. (списак места и људи није коначан и прилагодјава се ситуацији у специфичној земљи). Тек након тога пише извештај који онда држава може да коментарише, и тај процес има неколико фаза. ГРЕВИО може и треба (а то и ради), да направи веома детаљну анализу стања у земљи у области превенције и борбе против насиља, и да да веома детаљне и специфичне препоруке држави шта тачно треба поправити и са уважавањем  похваљује државе за напредак који су успеле да остваре. Зато процес извештавања о једној земљи траје око годину и по, а извештаји имају обим омање књиге. Препоруке укључују приоритете, што исто мислим да је врло важно – јасно се раздваја оно што је неопходно темељно и што пре поправити од оног што није у тој мери пресудно.

Процес израде извештаја који се односи на Србију је у току (Србија је на време предала државни извештај) и уверена сам да ће Србија добити једнако непристрасан и детаљан извештај са корисним препорукама као што су га добиле и друге државе. То је све што могу да кажем. Садржај ГРЕВИО извештаја за Србију, као ни било шта друго што се тиче тог процеса, немам право да коментаришем, јер по правилима које имамо, члан/чланица ГРЕВИО мора да буде искључен/а из процеса мониторинга у његовој/њеној сопственој земљи.

 

Интервју је настао у оквиру пројекта Интегрисани одговор на насиље над женама и девојчицама у Србији ИИ који спроводе агенције Уједињених нација (УНДП, УНИЦЕФ, УН Wомен, УНФПА) у партнерству са Координационим телом за родну равноправност, као главним националним имплементационим партнером, Министарством правде, Министарством унутрашњих послова, Министарством здравља, Министарством омладине и спорта, Министарством за рад, запошљавање, борачку и социјалну заштиту, Министарством образовања, научног и технолошког развоја, Покрајинским секретаријатом за социјалну политику, . Пројекат подржава Влада Шведске.